Бити породица домаћин је велики изазов али и још веће задовољтво. Имамо прилику да видимо како потпуни странац постепено постаје неко ваш, и како ви полако постајете њему неко веома битан. Још мало ће два месеца како је Матео овде и већ зазузима своје место као члан породице. Како имам две млађе сестре, тек сад схватам да ми је све време био потребан старији брат, а родитељима син. Примећујемо да се Матео лепо снашао у тој улози, која је и за њега другачија јер је у Италији најмлађе дете. Трудимо се да му олакшамо што више и да све буде узајамно па тако учећи њега о животу овде сазнајемо доста и о животу на Сицилији. На тај начин упознајемо другу културу али учимо и да ценимо нашу. Цела родбина га је лепо прихватила, па кад се чујемо са њима, прво питање није “Како сте?“ него “Шта вам ради Матео?“ Матео се пре свега према нама поставио отворено, нерезервисано, с пруженим поверењем а ми се само трудимо да оправдамо његову веру у нас.
Онај ко није имао овакво искуство не може ни да замисли колико се поносно и испуњено осећате кад вам се баш тај неко обрати на вашем језику и пита вас “Како си?“, када сваки дан чујете да користи по неку нову реч, када отпева са вама вашу омиљену песму, када и даље не разуме језик али на неки њему појмљив начин савршено разуме како се осећате, када вам с потпуним поверењем каже нешто што се дели само са искреним пријатељем. Увек ме изненади неким ситницама, на пример: када види деку са шајкачом (који су у нашем граду веома чести) увек се насмеје и каже: “Геџа, види.“
Данас, док смо ручали, подигао је тањир пун пасуља и рекао “This is perfect“, да, то је исти онај Матео који је избегавао нашу храну прве недеље. Тренутно Матео седи поред прозора, гледа у нашу Букуљу и пије чај. Управо ми објашњава како је за њега то веома лепо, јер у Италији нема прилику да седи поред радијатора, утопљен, посматра ветар како усмерава кишу која пада по црвеним високим крововима.
Тијана Марјановић из Аранђеловца, о искуству своје породице која је угостила ученика Матеа Ривелу из Италије