Има, знате, једна земља препуна чудесног воћа, божанстваних плажа и још бољих људи. Као бајка је и зове се Костарика. Ево, ја слободно могу да кажем да је ово овде моја кућа. Имам породицу која ми пружа све, којој сам много захвална и пријатеље које ћу, надам се, имати за цео живот. Сви су ме прихватили као праву Костариканку што ми је драго и олакшава ми боравак овде.
Ех сад… одакле почети са описом ове невероватне земље? Има један израз који користе Костариканци да би описали како се осећају, а и такође се користи као поздрав: ¡Pura vida! У буквалном преводу значи „чист живот“. Костариканци живе чистим животом, па сам и ја кренула. Воле да касне, и сасвим је норамлно да вам другарица закасни 30-45 минута на кафу. Време за њих је релативно и није вредно нервирања, на шта ја нисам могла неко време да се навикнем, јер ми је навика да дођем пар минута раније.
Најважнији овој земљи су мир и рад, што се некако и може наслутити, јер Костарика нема војску нити ратну историју. Кад сам већ споменула кафу малопре… Људи моји,
ова кафа не може да се пореди са нашом. Никако и никада! Често ћете видети како
се на израз „турска кафа“ праве гримасе. Сви су луди за фудбалом и викенд се
углавном проводи уз пиво и телевизор.
А сад та чувена храна… Једе се пасуљ са пиринчем и јајима. То се зове гаљо пинто
(„gallo pinto“)- типичан костарикански доручак. Да, све у истом оброку, помешано, и не, не шалим се. А ако хоћете моје мишљење о томе- ја га обожавам! Једем воће које нисам
знала да постоји. Од папаје до маракује и гуаве. Што се тиче природе, 25% територије су национални паркови, што ову земљу чини првом у свету по проценту заштићене територије. Ако узмете у обзир да је Костарика смањила крчење шума скоро до нуле, онда замислите каква је овде флора и фауна. Постоје животиње за које никад нисам ни чула, а мајмуни прелазе пут свакодневно. Уместо знака за дивљач стоји знак игуане. Први пут кад сам видела нисам веровала, па сам тату натерала да се врати како бих ја била сигурна у оно што сам видела. Многе слике сам виђала на интернету, говорила како бих једног дана волела да посетим ово место, не знајући да је то Костарика. Ова земља има једну посебну чар, нешто што се може осетити само овде и нигде другде.
Ја сам се на костарикански живот навикла и одлично се снашла. Осећам се као да сам цео свој живот овде. Надам се да сам вам барем мало приближила овај осећај који ја имам све време откако сам дошла, а то је „¡Pura vida!”. Поздрав до следећег пута!
Лана Стојиљковић, ученица на размени на Костарики, 2015/16.