Било је то маја 2012. Са млађом ћерком сам гледала једну емисију на ТВ-у, емисију у којој се говорило о деци из разних делова света који су на размени у Србији. Кад је дечак Хуан из Парагваја, говорећи о својој години размене, споменио како би много више деце дошло само да је више породица које би их примиле, нарочито кад је рекао како је једна девојка била одбијена, јер за њу није било смештаја, моја ћерка је рекла да би она волела да се ми пријавимо, да ми неког примимо, да неком понудимо смештај и могућност да дође у Србију, и да је њој јако жао те девојке којој се жеља, да оде на размену, није испунила због наших породица. По завршетку емисије, отвориле смо сајт Интеркултуре, погледале страницу, пронашле образац за пријаву, попуниле пријаву… Све је било готово за пола сата! Наша пријава је „отишла“! И раније смо у наш дом примали децу из других земаља, наравно не преко ове организације, већ децу која су са фолклором долазила, остајали су код нас неколико дана, колико је трајао неки фестивал или њихова турнеја, упознавали смо их и дружили се с њима, те смо неко искуство са странцима већ имали. Да, то је било на неколико дана, чула сам тад гласове у себи, сада нам дете долази на годину дана, то није исто.

Била сам у праву. Ти гласови које сам тад чула у својој глави: да долазак детета на недељу дана и на годину нису исти, говорили су истину. Нису исти! Период од годину дана је бољи, јачи и трајнији! Упознаш дете, завуче ти се у дом и у срце да га просто осећаш својим! У томе је разлика. Кад вам неко дође на недељу дана он вам је гост, трудите се да га што боље угостите, да му покажете све што се има показати у вашем граду и кући, нарочито на столу… Јер какав бисмо то гостољубив народ били ако се не бисмо показали пред странцима! Знам та размишљања… Тога нема кад је неко са вама на дужи период. Тада он са вама дели и „добро и зло“, живи са вама а не да гостује код вас, постаје члан ваше породице и ваше дете.

Наравно, то нисам знала одмах по Хавијеровом доласку код нас. То је оно што сам ја као мама научила током његовог боравка у нашем дому. Нисам знала ни да ће се он толико везати за нас, да ће нас прихватити као своје родитеље, да ће у нама видети своју другу
породицу, да ће се просто „стопити“ са овим градом, окружењем, нашим навикама и животом, да ће, што се више његов повратак буде приближавао, он желети да остане, да тај повратак помери или да нађе начина како опет да нам дође.

Поред две ћерке средњошколке, те школске 2012/13. имали смо и сина. Исто средњошколца. Сви троје су били ученици суботичке Гимназије. Хавијер, или Ћави како га сад сви зовемо, није се много издвајао од наших тинејџера, и да није било тог акцента или лошег српског у почетку, нико не би ни знао да је странац. Возио је скејт и био често у „скејт-парку“ или око „зелене“ фонтане, иако тамо није „смео“ да вози скејт, али је и њему као многим скејтерима било право задовољство да скејтом прелети „ преко“ степеница… Поред тога, волео је и стони тенис и неколико пута недељно одлазио у спортску халу на тренинге. Исто тако, волео је гитару и кад год је имао времена свирао нам је чилеанске народне мелодије. Једном приликом одао нам је тајну да је гитару почео да свира на предлог свог оца, који му је рекао да су момци који знају да је свирају јако омиљени код девојака. А и девојке у Србији су све лепе, чак лепше од Чилеанки, тако је рекао!

У Ћавијевом животу те године се много тога променило: од језика комуницирања, хране и пића, начина живота и људи који су га окруживали, пријатеља које је упознао, до жеља о даљем животу и размишљања о свему што га окружује. Рекла бих да је сазрео! То је вероватно рекла и његова мајка кад им се после годину дана вратио. На размену је отишао као дечак, са ње се вратио као одрастао. Као неко ко је способан да се самостално сналази где год треба, да прихвати други језик, да пре свега тај други језик научи скоро до савршенства, да прихвати друге обичаје, друге људе и њихове навике. Мислим да смо у том његовом одрастању и ми допринели, оним делом да смо га у свему подржавали, утицали на његова размишљања, саветовали га шта је добро а шта не, да смо о њему бринули као о свом сину. И поносна сам што је тако, као права мама. Његова друга мама, што ћу увек и остати.

Шта се у нашој породици његовим доласком променило? Осим што смо имали још једног члана у кући и још један тањир више на столу, много тога је остало исто. Бар што се тиче наших обавеза. Живот је наставио својим током. Променило се то да смо на свет око нас почели да гледамо другачијим очима. Живећи са једним странцем, ми не само да смо упознали и његову културу и обичаје, већ смо прихватили и неке његове кулинарске рецепте, да чак и данас, годину дана после, то често имамо за ручак. Наравно, није све у храни, и није то једино што се у нашој породици променило. Има оних детаља живота које се не дају описати, већ их морате сами осетити. Онај осећај који имамо ми као родитељи, кад нас дете других родитеља назове мамом или татом, кад нас са другог краја света зове да би нам саопштио да је уписао факултет или да има девојку, то је неописиво и то ће разумети само они који се нађу у сличној ситуацији.

А тај осећај, и то искуство које смо ми имали са нашим Ћавијем, то је оно што бих свима вама пожелела да доживите. Јер, новац дође и оде, и сва материјална богатства нису ништа наспрам тог осећаја и тог богатства које вам једно такво искуство донесе.

 

Aлиса Салопек из Суботице, мама домаћин Хавијеру из Чилеа