Зовем се Теодора Малетић, имам шеснаест година и учествујем у програму размене годину дана у Италији. Још када сам била јако мала заволела сам језике. Моја прва љубав био је енглески. Када ме другари из школе у Италији питају зашто си одлучила да одеш годину дана у иностранство, ја им одговорим да сам то знала већ пре много година и да је то била моја велика жеља која је чекала право време да се оствари. И даље верујем у реченицу ,,Оно што привлачите у свој живот у складу је са вашим мислима“. Веровала сам у свој циљ и док га нисам остварила, нисам одустајала.
Већ је три месеца прошло од како сам дошла у Италију, мој нови дом наредних годину дана. Земља мора, сунца, гостољубивих али и врло темпераментних људи, уметности и моде. Нисам ни знала колико је слична нама и нашој култури, колико смо заправо близу. Захваљујући Bаnca Intesa и Интеркултури добила сам јединствену прилику коју ћу памтити цео живот.
Моја породица
Живим у малом граду на југо-истоку Италије, у породици са мамом и татом који имају ћерку која је на тромесечној размени у Белгији. Овде идем у гимназију као и у Србији. Иде се увек пре подне од 8 до 14 часова. Разлика у школовању у Србији и Италији није велика, али сам приметила да се учи мање предмета и да је италијанским ученицима лакше него српским. Могу да изаберу смер који их интересује и да се фокусирају на 7-8 предмета који ће им служити у будућности. Првог дана школе разговарала сам са мојом професорком-тутором која ми је помогла да се што боље уклопим у школу и одаберем предмете које желим да учим. Посебно ми је занимљиво што мењам разреде у зависности од предмета и што сам тако упознала целу школу и доста нових другара. Сви су јако љубазни, смешни и желе да помогну aли не и увек да причају са мном због њиховог слабог знања енглеског, због чега сам се у почетку осећала усамљено. Проблем око комуникације имала сам до недавно, док нисам научила основне фразе које су ми помогле.
Напредак у мом знању италијанског је огроман! Када сам дошла знала сам да кажем само Buongiorno (Dobar dan). У учењу језика помогао ми је највише курс италијанског, слушање лекција на часу, гледање филмова, разговарање са породицом и пријатељима и чињеница да се енглески не прича.
Свиђа ми се то што сваки викенд проводим заједно са мојим домаћинима и што сам имала прилику да обиђем прелепе градове у близини нашег места. Италијани воле да излазе викендом са друштвом, да славе уз храну, добру музику и плес. Породица им је јако важна и стално комуницирају, виђају се неколико пута месечно или чак живе сви заједно.
Интернационална вечера са осталим станим ученицима на размени
Оброк који се поштује јесте вечера. То је једина прлика када су сви кући, слободни, нису на послу или у школи. Највише се једу различите врсте пасте, пице, сиреви, традиционална јела типична за одређени регион у Италији и која се могу само ту пронаћи. Сладак доручак уз капућино је идеалан почетак новог дана. По њиховом мишљењу њихова храна је најбоља на свету, али ја се ипак држим српске кухиње.
Интеркултурални пријатељи
Прва три месеца су заиста брзо прошла. Потребно је време навићи се на ново окружење и људе, проблеме на које сам наилазила решавала сам у ходу и заједно са својом волонтерком и породицом домаћином. Нисам само научила доста тога о Италији, него и о себи самој. Препоручила бих свима да се испробају у нечем новом, путују, истражују свет око себе. Ни једног тренутка нисам посумњала у своју одлуку и долазак у ову предивну државу.
