Здраво свима, зовем се Наталија Грујић, имам седамнаест година и долазим из Београда. Своју годину на размени проводим у Италији у региону Лацио. По природи сам весела и енергична особа. За програм размене сам се пријавила јер сам радознала да упознајем нове културе и људе и једноставно зато што ме је програм размене одувек занимао. Током размене желела бих да добијем прилику да докажем да су сви људи исти без обзира на њихово порекло и националност, а такође мислим да је програм размене одличан начин да упознамо сами себе боље. Волела бих да током мог боравка овде други људи стекну леп утисак о Србији и нашој култури, зато волим када ми постављају питања о Србији и о нама, чак и ако су некад врло чудна.

У мојој породици постоје две сестре и мама. Млађа сестра је код куће, док је старија сестра на својој размени у Kолумбији. Са нама, могу рећи, живе и дечко хост маме и његова мајка. Разумемо се и слажемо врло добро. Што се тиче свакодневних активности, највише волим наше оброке, јер тада највише причамо, волим да возим бициклу са мојом сестром и да јој помажем око енглеског. А овако, наравно уживам у нашим излетима, путовањима и вечерама са пријатељима. Kао што сам већ напоменула, живим у региону Лацио, у једном градићу који се зове Санта Маринела. Излази на море и у близини је Рима. Оно што највише волим код Санта Маринеле је наравно море, сваки дан када идем у школу или се враћам, имам тај луксуз да посматрам ово бескрајно, прелепо плаветнило. Сматрам да смо врло слични Италијанима, али наравно да имамо и доста разлика. Гестикулација, викање, псовање, (не)организација су нам заједничке ствари, колико толико и храна је слична (једино што ми не једемо пасту сваки Божји дан), али мислим да нам је сам поглед на свет друкчији. Они стварно живе тај „сладак живот“, романтичнији су од нас.

Моја породица
Заједничко спремање хране је традиција у италијанској породици

Kао што сам већ споменула, паста је обавезна. Али овако генерално, храна нам је слична. Првих дана су ми говорили да ми је можда тешко да се навикнем на то што они једу толико зачињену храну, а ја бих им говорила да по мом укусу ништа није довољно слано и да се њихова пршута може јести за дезерт, док од наше пеку уста колико је слана. Уживам у пици и слаткишима који су заиста фантастични. Свиђа ми се и та култура да ако се иде код неког на вечеру, увек се сврати у оближњу посластичарницу и купе се разне ђаконије за домаћине. Ја сам правила овде бајадеру и сви су се заљубили и говорили ми да чекају следећу туру.

Што се тиче језика, мислим да га за време које сам провела овде солидно говорим. Ишла сам и на часове италијанског које је организовала Интеркултура који су ми доста помогли и на којима сам уживала. И наравно, сви ми помажу свакодневно, кад год зашкрипи, да ли у школи или код куће, увек су ради да ми нешто понове и објасне. Мислим да анегдота има пуно, а једне од занимљивијих су ми биле када су били убеђени да сам Италијанка и онда када нешто не бих разумела гледали су ме као да не знам да причам матерњи језик.

Пријатељи са размене – има нас из целог света!

Школа се не разликује много, учи се колико толико исто, часови су дужи и између њих нема малих одмора. Мислим да су они ригорознији што се излазака из школе тиче. Током великог одмора, нема напуштања школе као ни излажења који минут раније. Један од најлепших дана у школи био је за мој рођендан, када сам после причања са две другарице које су очигледно одуговлачиле ушла у учионицу и видела цео разред испред врата који држи велики натпис на ћирилици „СРЕЋАН РОЂЕНДАН“ и пева ми рођенданску песмицу. После тога су ме почастили слаткишима које су били направили за мене. Један од тежих дана, био је при почетку када сам схватила да ја не разумем ништа што професорка прича и кад сам се препала да ће тако и остати. Анегдоте из школе су углавном када нешто кажем на сред часа мислећи да то нисмо споменули, а онда ми сви кажу да смо о томе већ причали или када научим неку нову псовку.

Моје одељење

Укратко, размена је једно предивно искуство. Не постоји слично и не постоји боље. Боље за вас, за вашу околину. Осећај који се овде буди, помало страшан, а много више узбудљив је непроцењив. Ако вас привлаче овакве ствари и ако имате прилику, не пропустите је јер је непоновљива!

Пуно поздрава из Италије,

Наталија