Ciao a tutti!
Зовем се Ирина Јокановић, имам седамнаест година и долазим из Београда. Живим у Италији већ осам месеци, тачније, од половине новембра прошле године. Током своје авантуре живим на самом северу Италије, у Ломбардији, у једном малом, али веома лепом месту које се зове Абадија Ларијана. Овде, за разлику од Београда, живи тек пар хиљада становника. Ни у једном тренутку то није утицало на лепоту овог месташца,већ га напротив чини веома мирним и хармоничним. Ово је једно у низу бројних атрактивних места која се налазе на језеру Комо.
Чињеница да се ради о самом северу Италије наговештава да је, како језеро , па тако и сама Абадија, окружена бројним планинама. Иако би већина људи помислила да не постоји много занимљивих ствари у месту које није толико велико, моје искуство до сада сведочи супротно. Наиме, овде се налазе бројне стазе за шетњу, велика плажа, водопад и много природе. Могу се пронаћи разне врсте биљака и воћа које се не могу сваки дан видети у Београду, па ни у самој Србији. Након четрнаест дана проведених у карантину по самом доласку у Италију, имала сам прилику да видим маслине и палме скоро на сваком кораку. И не само то, већ и разно друго цвеће и воће као што су киви, лимун, поморанџе, кактуси…
На око 5 минута од обале језера, налази се кућа у којој живим са својом хост породицом, односно две сестре (Франческа и Алесандра), мамом (Паолоа), татом (Ђорђо) и три мачке за које слободно могу да кажем да употпуњују породицу. С породицом се веома лепо слажем и могу да кажем да ме понекад чак мало подсећају и на моју праву породицу у Србији. Веома су отворени и гостопримљиви. Због начина на који се односе према мени ни у једном тренутку се нисам осећала глупо или непожељно, већ напротив, од самог почетка сам се осећала као део породице. Проводимо много времена заједно и заиста можемо да причамо о разним стварима, што управо и радимо, највише током оброка. Али то није једино што радимо заједно!
Након вечере током које увек гледамо један квиз (Solliti ignoti), обично гледамо неки филм, а током божићних празника смо врло често играли и разне друштвене игре. Када нам ковид мере дозвољавају покушавамо да искористимо сваки тренутак да урадимо и обиђемо што више ствари. До сада смо били пар пута у Милану, Кому, Варени и Бергаму. Такође, имајући у виду да је место препуно разних стаза за пешачење, веома често идем да шетам са мамом или сестром.
Морам признати да, иако сам се пре доласка на размену трудила да што мање размишљам о томе како не бих створила неку погрешну слику или се, с друге стране, нервирала без разлога. Међутим, опет сам се на неки начин бринула каква ће ми бити породица. Због новонастале ситуације са пандемијом, мислила сам да ћемо вероватно у неком периоду проводити доста времена код куће, што нажалост и јесте било тако. Пуно времена сам проводила са породицом у кући због епидемиолошких мера. У таквим периодима, иако није увек било онако како се очекује да једна размена изгледа, није било лоше и досадно како би неки могли помислити. Напротив, време проведено у кући допринело је да се зближим с породицом и побољшам своје знање језика који нисам уопште знала пре него што сам дошла, док се сада сналазим веома добро.
Абадија се налази на 40 минута од Милана и јако је близу неких веома лепих градова као што је Бергамо. Први већи град поред се зове Леко, и јако је близу, између 5 и 10 минута колима. Ту се налази и моја школа, Liceo artistico. У школу идем возом који иде на сваких сат времена, што значи да не смем да касним. С обзиром да, нажалост, углавном касним било ми је незгодно у почетку док се нисам навикла, али мислим да сам сад готово искоренила ту ружну навику.
Одувек сам имала жељу да живим близу мора или било какве водене површине и та жеља ми се напокон испунила. Сваки пут кад идем у Леко уживам у дивном погледу на језеро дуж целог пута.
С обзиром на бројне мере које се овде веома често смењују, немам фиксан распоред којим данима идем у школу или не. Наиме, откако сам дошла, школа је углавном била онлајн, као што је и у тренутку кад пишем ово, изузев у фебруару. Школа ми се јако допада, веома је занимљива јер се бави уметношћу, па тако имам и неке предмете који се разликују од оних у Србији, као што је на пример архитектура. Одељење је јако добро према мени. Када сам дошла, потрудили су се да ми пожеле добродошлицу без обзира што у том тренутку нисмо ишли у школу. Организовали су онлајн састанак где смо се упознали. Веома је незгодно што не можемо да се виђамо често с обзиром да доста њих не живи близу мене, а и због ограниченог кретања услед короне.
Поред другара из школе, имам доста пријатеља у месту у ком живим. Кад не могу да се виђам с пријатељима из школе, углавном се виђам са њима. Такође често проводим време са волонтерима из Интеркултуре и једним учеником на размени из Турске, Карталом, који живи у истом месту као и ја. Волонтери су веома љубазни и заиста се труде да нам увек буду на располагању. Такође и Интеркултура у Италији се труди да организује што више ствари како би употпунили наш боравак овде, упркос ограничењима. Често имамо онлајн састанке,такмичења из фотографије, музике…
Све у свему, јако сам срећна што сам дошла на размену управо сада. Наиме, ово је једно велико животно искуство испуњено различитим осећањима, знањима и пријатељствима. Неко би можда помислио да тренутни период није баш најбољи за размену, али ја се не бих сложила с тим. Мислим да је ово управо тај јединствен тренутак који имамо прилику да искусимо само ми који смо ове године на размени и који можда неће имати прилику да проживи нико после нас. Управо због тога што је ово нешто потпуно ново због саме чињенице да живимо потпуно другачији живот, у другачијој средини и проживљавамо оно како неки то често тако називају у последње време – ново нормално… и то не само за нас, већ и за наше родитеље, пријатеље, волонтере и све друге у нашој околини.
Пуно поздрава из Италије!
Arrivederci! State attenti e in salute!